Oslobođenje Valjeva 1918.
Zoran Joksimović
Svečanost u oslobođenom Valjevu 1918.
Valjevo je, u svojoj viševekovnoj istoriji, mnogo puta oslobađano od raznih osvajača i okupatora. Samo u predhodna tri stoleća, svoju slobodu dočekivalo je čak šest puta: 1788, 1804, 1815, 1914, 1918. i 1944. godine.
Tri puta je Valjevo oslobađano od Turaka, tri puta od austrijske, austrougarske i nemačke soldateske.
Prvi je pre nešto više od dva veka, 1788. godine – za Kočine krajine, ali nezavisno od nje – Valjevo oslobodio Aleksa Nenadović, knez Tamnavske kneževine u Valjevskoj nahiji. Sa Malim Jankom iz Oglađenovca, Petrom Jeremićem iz Rakara i Lazarom Ilićem iz Jabučja udari Aleksa te zime na Turke u Valjevu. Glavni okršaj održa se u polju oko Ljubostinje. Kad im pogine poglavica Omerica, Turci pobegnu prema Čačku i Užicu. „To mi je pričao moj otac”, beleži Prota Mateja u Memoarima, „a i ja jošt pamtim kako sam onaj dan iz planine Posova izlazio i sa drugom decom kako sam se na vinogradske plotove penjao, da možemo bolje videti kako Valjevo gori. To je bilo na naš čisti ponedeljak 1788. godine.”
Drugi put je Valjevo oslobođeno na samom početku Prvog srpskog ustanka. Na Turke su udarili knez Nikola Grbović, sa Kolubarcima; knez Milić Kedić, sa Podgorcima, i Prota Mateja, sa Tamnavcima. „Te noći kad smo mi tukli Valjevo”, piše Prota, „videli smo s brda sve nebo crveno na Rudniku, koji je Karađorđe i Janko Katić zapalio, i to kad vidi naša vojska, vrlo se ohrabri, a tako isto i oni (kao što mi je Katić kazivao), videli plamen od Valjeva. To je bilo 28. februara 1804. godine...” Prota Mateja je tada morao na Savu po džebanu, gde ga stigne „pismo od Grbovića i od naših buljuk-baša da su Turci onu noć kad je otišao pobegli iz Valjeva...”
Godine 1815, polovinom maja – na početku Drugog srpskog ustanka, u oslobađanju Valjeva je učestvovao i Miloš Obrenović. On je pred ustanicima održao govor „da sutra svi treba da napadnu Turke i suzbiju ih”. Te noći, Turci iz Valjeva pobegnu prema Bosni. Srbi su Turke gonili sve do Pecke, zapisao je Sima Milutinović Sarajlija (Istorija Srbije 1813-1815). „Turci su iz Valjeva pobegli noću između 15. i 16. ili 16. i 17. maja 1815. godine, pa se taj datum ima uzeti kao Dan oslobođenja Valjeva”, precizira Rad. M. Drašković (Valjevo u prošlosti)
U ratovima Srbije 1876/78, 1885, 1912. i 1913. učestvovali su i Valjevci, ali je samo Valjevo bilo pošteđeno ratnih strahova.
Posle kratke austrougarske okupacije, Valjevo je 1914. godine oslobodio u toku Kolubarske bitke đeneral Živojin Mišić. „Neprijatelj je u noći između 8. i 9. decembra napustio grad, ali je zauzeo položaje na levoj obali Gradca, Boričevcu i Kličevcu, odakle je kontrolisao Valjevo. Srpske trupe su krenule u napad s ciljem da što pre istisnu neprijatelja sa tih značajnih položaja. Posle teških borbi neprijatelj je prinuđen na povlačenje”, utvrdio je mr Milan Tripković (Valjevo 1900-1941).
Najviše se zna o oslobođenju Valjeva 1944. godine. Ali treba podsetiti da grad nije oslobođen 15. nego 18. septembra. Proslavljan je petnaesti septembar jer je NOVJ tog datuma borbom osvojila grad, ne napadajući kasarnu Petog puka na Krušiku, koju su nemačke jedinice bile pretvorile u tvrđavu. Osamnaesti septembar – dan kada su okupatorske jedinice bile primorane da konačno napuste grad, bez borbe u njemu, ne obeležava se, a trebalo bi – to je onaj prvi pravi dan oslobođenja posle troipogodišnjeg ropstva...
***
Najmanje se, pak, zna kako je Valjevo oslobođeno 1918. godine, posle trogodišnje okupacije. I ovde je, mora se reći, bilo dosta zbrke oko datuma oslobođenja. Verovatno najviše zbog toga što tom prilikom nije bilo borbi. A i zato što taj datum nije ni u međuratnom vremenu obeležavan pompezno svake godine. O tom događaju je pisano malo, retko i šturo. A kad je pisano bilo je grešaka čak i kad je u pitanju osnovni podatak – kojeg je datuma Valjevo oslobođeno.
U Glasniku Istorijskog arhiva Valjevo (br. 1/1966) piše: „Gonjen nezadrživim naletom srpske i savezničke vojske još od Soluna, okupator je napustio Valjevo bez borbe 3. oktobra 1918. godine”.
Isti tekst, bez ijedne izmene, pojavio se i godinu dana kasnije, 1967. u knjizi Valjevo grad ustanika. Dakle, opet 3. oktobar.
Sledeće 1968. godine, povodom pedesetogodišnjice završetka Prvog svetskog rata, objavljene su „tri slike iz sećanja valjevskih ratnika, boraca čuvenih pukova i četa legendarne Drinske divizije” Čedomira Miloševića, podnarednika 21. dobrovoljačkog puka i kapetana Jovana Đorđevića, komandira I čete II bataljona IV pešadijskog puka (Napred, 3. IX 1968). Novinar je deo Đorđevićevih sećanja sažeo ovako:
„Delovi IV puka zastali su 25. oktobra u Aranđelovcu. Kapetan Jovan Đorđević bio je na domaku svoga Valjeva. Još ne zna šta se tamo dešava. Čuo je da se okupator povlači u neredu. Odlučio se i zamolio komandanta puka, potpukovnika Đorđa I. Radosavljevića, da ide u Valjevo. Dozvolu je dobio, ne baš lako... Đorđević je pošao sa jednim vojnikom, na konjima. Do uveče je stigao u Mionicu. Ujutru je krenuo i preko Bele stene 28. oktobra pre podne bio na domaku grada, na sadašnjem gvozdenom mostu na Gradcu. Još nije bio siguran kako je u gradu, da li je pre njega neko stigao. Od prvih građana saznao je da nema naših trupa a ni okupatorskih. Kako je ulazio u grad vest se prenosila najvećom brzinom. Svi su izlazili i oduševljeno pozdravljali prve srpske vojnike posle toliko godina.”
Sećajući se tog dana, Jovan Đorđević je dalje rekao:
“Na ulicama, u kafanama, veselje. Javiše mi da je s druge strane Kolubare baš sada ušla i prva jedinica naše vojske, jedna patrola konjičkog diviziona kojom komanduje kapetan Iva Jovanović. Uveče banket u zgradi suda, u našu čast...”
Dakle, Đorđević je u Valjevo, koje je neprijatelj bio napustio, ušao s gradačke strane 28. oktobra, a istog dana, s druge strane Kolubare ušla je „prva jedinica naše vojske”.
Ali, ne da se ni 3. oktobar!
U svojevremeno zvanično zabranjenoj knjizi Srbija u ratovima 1912 – 1918. sa osvrtom na Valjevski kraj, objavljenoj 1972. godine, na dva mesta se govori o oslobođenju Valjeva 1918. Opet se (str. 107) ponavlja, ali nešto izmenjen tekst iz Glasnika i Valjeva grada ustanika, sa tvrdnjom da je okupator „samo Valjevo napustio još 3. oktobra...”
Dakle, isti datum, 3. oktobar, uporno se ponavlja u tri različite publikacije u razmaku od šest godina.
Još je interesantnije što se u istoj knjizi (Srbija u ratovima...) ponovo iznosi (str. 206) i podatak o oslobođenju Valjeva 28. oktobra, gde se doslovno, opet, prenosi sećanje starog ratnika Jovana Đorđevića, rezervnog potpukovnika u 87. godini života.
“U Aranđelovcu, 12. oktobra pre podne”, ispričao je Đorđević, „zamolio sam komandanta puka da me pusti da idem u Valjevo, radi viđenja sa svojima... To sam ja učinio u pratnji jednog mojeg vojnika. Prenoćili smo u Mionici, a 15. oktobra, na Lučindan, koji je bio lep i sunčan, krenuli smo iz Mionice preko Bele stene za Valjevo. U Valjevo smo stigli u 8 i 30 časova istog dana. Pred gvozdenim mostom na Gradcu oko nas se skupila velika grupa ljudi, žena, devojaka, dece. Meni i mom vojniku predali su kao dar nove košulje. Dalje prema mojoj kući u Tešnjaru većina nas je pratila i usputno smo dobijali mnoge darove, košulje, peškire i drugo. Ja i moj vojnik bili smo prvi vesnici u slobodnom Valjevu”.
Ovo sećanje Jovana Đorđevića ne razlikuje se od onoga koje je ispričao četiri godine ranije. Ni u datumima nema greške – 15. oktobar po starom kalendaru je 28. oktobar po novom kalendaru. Greška je jedino navod da je toga dana bio Lučindan, koji u 20. veku uvek pada 18/31. oktobra.
Svi navedeni „izvori” saopštavaju da je Valjevo u Prvom svetskom ratu oslobođeno u oktobru 1918. Postoji, međutim, i svedočenje da je varoš mogla biti oslobođena nekog dana u početku novembra. To iznosi Valjevac Ilija S. Ilić, koji je tih dana, sa drugim istaknutim građanima, kao okupatorski talac bio u životnoj opasnosti. Ilić u članku „Taoci” (Glas Valjeva, februar 1941, br. 4 i 5) piše:
„Pri kraju okupacije bilo je više puta uzimanje taoca i njihovo zatvaranje. Ja ću izneti ovde slučaj taoštva u početku novembra 1918. godine.” Ilić dalje priča kako su ga austrijski žandarmi oterali u sresko zapovedništvo i „bacili u jednu malu sobu” itd.
Znači li ovo da su austrijski žandarmi početkom novembra još u Valjevu?
***
Iako se pominju razni datumi, ipak je najsigurnije da je Valjevo 1918. oslobođeno 31. oktobra. O tome najviše podataka ima u Glasu Valjeva iz 1928. godine. Zanimljiva su i sećanja građana, objavljena u knjizi Ljubice Trajković (Kazivanja o starom Valjevu). Kad se sve to složi, dobija se zanimljiv mozaik događaja u vremenu kad okupatori odlaze a stižu oslobodioci.
Još „meseca septembra 1918” ležao je R. P. „u valjevskoj okružnoj bolnici sa mnogim bolesnicima od opasne zaraze gripa”, a „sve što je bilo lekova Austrijanci su pokupili i odneli na front za svoje vojnike”, pa je valjevske bolesnike dr Stefanović lečio „ladnim oblogama i toplim savetima”, i sam očajan što ništa nema, čak ni najnužnije hrane.
A onda, odjednom, u vedar i sunčan dan, oko dva popodne „čula se huka i zvrjanje aeroplana”. Laki i teški bolesnici istrčavaju napolje, dižu poglede, i, gle, „visoko k nebu klizio je lagano srpski aeroplan, idući preko Valjeva k severu”. Svi drhte od radosti, nade i ponosa. „Eto nam prvog vesnika slobode, eto nam prvih pozdrava od braće i naših. Austrijanci su oborili glave i snuždeno ćutali, jer im je taj prvi vesnik dao na znanje da je Srbija živa, da je prošlo vreme njihove sile i snage i da se ratna sreća promenila. Još dugo smo gledali u prozračno plavo nebo za aeroplanom... dok se najzad kao jedva vidljiva tačka nije izgubilo prema Savi”.
Istoga dana, jedna Valjevka zadesila se u svom dvorištu kad su svi zavikali da je taj avion švapski. „Ja hoću da vidim i pređem preko ulice kobajagi u jednu radnju. Na ulici stoji Mađar i čujem gde viče i psuje: ‘Zacanjo, pićado!’ A jedan Čeh kaže: ‘Eto vaših za dva dana’. Ja uletim u kuću i vičem: ‘Jao, dragička, evo naših, naš avion!’ Moja majka viče: ‘Ćuti, ubiće te!’”
“Prvi put tad pridruži nam se otvoreno i jedan vojnik u neprijateljskoj uniformi da potvrdi i on: naš je. Beše to Hrvat, koji je osećao zajedno s nama”, piše M. V. B., dodajući: „Grozničavo i žurno transportovanje i izvoženje žita, šljiva i svega što je odlična žetva 1918. g. donela, potpuna odsutnost samopouzdanja i sile na licima neprijatelja koje su doskora svuda ispoljavali – behu predznak za slom neprijatelja, koji pri kraju septembra 1918. nastupi, predznak za radosnu vest, koju nam doneše Beogradske novine, da je južni – solunski front probijen”.
Slobodu su nagoveštavali i drugi događaji. Okupatorski oficiri, koji su ranije stanovali u raznim delovima varoši, sabijali su se u glavnoj, Karađorđevoj ulici, po dvojica-trojica, držeći se stroge naredbe da se ne pojavljuju na ulici bez oružja.
Bilo je i drugih znakova bliske slobode. Građani su primetili da su okupatorski vojnici jednoga dana izneli iz artiljerijskih kasarni sve krevete i slamarice i zapalili. Vest je munjevito prostrujala s kraja na kraj varoši.
Građanin Nikola Đukanović je „imao neki enciklopedijski rečnik u kome su postojale zastave svih zemalja naslikane u boji, onakve kakve su u prirodi. Tada se moj rečnik počeo kretati iz ruke u ruku. Sve valjevske devojke i mladići pravili su zastavice i stavljali ih na drške. Tada je kod moje sestre, Jovišine majke, stanovala neka Zemunka Mađarica. Pošto je kod moje sestre već bilo mnogo napravljenih zastava koje je ona skrivala ispod kreveta, ova Zemunka, kojoj se sestra beše nešto zamerila, ode i to prijavi. Ja sam bio kod kuće kad neko dotrča da mi javi da žandarmi oteraše moju sestru u predstojništvo policije. Brzo odem tamo i komesar Mezigracki mi reče: „Mi znamo da se vi radujete dolasku vaše vojske, dolasku oslobođenja, ali vi ne smete pokazivati vaše raspoloženje na ovaj način. Ubrzo potom pusti moju sestru”.
I drugi neprijateljski oficiri postojali su mekši, o čemu svedoči i Perka Spasenić:
„Kad su se spremale Švabe da idu, tad mi je rekao onaj što je stanovao kod mene: ‘Vaši će da dođu i već su kod Mladenovca’. On je bio kupio jedan džak soli od 50 kilograma da ponese kući, ali mi ga je ostavio, rekavši da je bolje da ga da meni nego da ga nosi u magacin, pošto mora uskoro da napusti Valjevo. Menza, koja je bila kod „Sekulića”, odmah je počela da se pakuje i postavila je straže na ćoškovima”.
Bilo je i sentimentalnih događanja. „Oficir je bio vrlo dobar, Čeh. Kad je pošao iz naše kuće krišom je zapisao u Poeziju moje sestre nešto što smo tek posle primetili:
* * *
Sve je, naravno, bilo daleko od romantičarskih uzdisaja. Neprijateljski odredi, pod komandom pukovnika Bedinija, izvešteni o nadiranju Srpske vojske, skupljali su se kod zgrade Divizije i nastavljali odstupanje prema Šapcu. Seljaci su u okolini Valjeva ubili dvojicu žandarmerijskih podnarednika. Da bi osigurao mirnije povlačenje svojih trupa, komandant je još jednom potegao za taocima.
Ilija S. Ilić uzeo je torbu „sa najpotrebnijim stvarima koja je bila spremljena za svaki slučaj. Doveli su me u sresko zapovedništvo i tu me bacili u jednu sobu, gde sam našao druga već dovedena lica, među kojima: Svetozar Popović, Pera Marković, Voja Tadić, Đukan Đukanović, Draga Sekulić, Pavle Vidić, Svetozar Matić, Dragić Atanacković, Vasa Avramović, Svetozar Stojković, Mirko Obradović, Lazar Jovanović, Stojić Zarić, Milorad Petrović, Ljuba Petrović, Nikola Janković, Milić Lazarević, Aca Josipović i drugi”.
Među ove taoce došao je okružni zapovednik Dominić sa nekoliko oficira i saopštio da je u Valjevu i okolini ugrožena bezbednost Austrijanaca i da taoci „svojim glavama odgovaraju za sve što bi se protiv njihove vojne sile učinilo”. On traži garanciju za mir i ostavlja svakom taocu hartiju da napiše šta će učiniti za održavanje reda i mira. Neki hoće da pišu, ali preovladava mišljenje advokata Petra Markovića „da se ništa ne predlaže, da se predadu beli tabaci”. U ponoć komandantu predaju bele tabake. On je zabezeknut: „To ćete mi platiti. Sutra ćemo se obračunati!”
Sutradan, komandant udara pesnicom u sto, viče: „Krv, i to vašu krv ili mir u varoši... U Valjevu i okolini dešavaju se događaji koje ću silom i krvlju ugušiti. Napadaju se vojnici i pojavljuju odmetnici sa oružjem i time ugrožavaju naš vojnički položaj... Velim vam, vi ste ti koji sve podstrekavaju... Zato sam vas i uzeo za taoce i vašim glavama odgovarate za sve što bi se desilo...”
Advokat Petar Marković se, opet, otvoreno suprotstavio austrijskom generalu. „Niti imamo mogućnosti niti hoćemo, kao što smo vam i noćas dali na znanje, da vam dajemo ma kakve garancije, a vaše je da činite šta hoćete. Samo, znajte, da za svaki vaš korak ima odmazde!”
Tako se, u daljoj prepirci, sve svelo na to „da varoš daje civilne straže. Ta se mera pokazala dobrom za nas, jer je omogućeno da noćne straže patrolirajući obaveštavaju građane o kretanju neprijatelja, a naročito su činile velike usluge poslednja tri dana, što su jedna drugoj javljale o kretanju neprijatelja a sve ukupno dostavljale poslednjim taocima”, prema čemu su oni podešavali svoje držanje pred neprijateljem.
Nemamo kraj sećanja Ilije S. Ilića o tome šta se dalje dešavalo sa taocima, ali imamo svedočenje Nikole Đukanovića:
„Pred dolazak Srpske vojske Austrijanci su pojačali ulične straže i odredili nas građane da čuvamo stražu. Moj rejon bio je od „Jadra” do bolnice, i to od osam do dvanaest i od dvanaest do šest. Te noći ja sam dobio raspored od „Granda” do suda. Odjedanput su se ugasila sva osvetljenja. Ovde baš, pred sudskom zgradom, stajao je nemački šibljok (stražar). Ja, Aca Nikolajević i Seka Pantić išli smo kao stražari. Tada naiđe razvodnik straže i naredi nam da se popnemo gore u sud i taocima saopštimo da ne smeju paliti svetlost, čak ni cigaretu. Gore, u sudskoj sali sedeli su kao taoci Pera Marković, jedan učitelj i još neki. Oni su bili privremeno zatvoreni kao taoci odnosno kao garancija u slučaju nereda u gradu. Komandant, koji je stanovao kod advokata Savića, pozva nas potom preko razvodnika da dođemo u Diviziju. Mi smo se (sva straža) skupili i on nas upita: ko zna nemački. Tada se poče zahvaljivati na tolerantnosti građana.
Njihova vojska i komora je već odstupila ka Šapcu. I baš dok smo bili kod njega, neko napuca sa crkvenog tornja. Na ovo on naredi vojnicima da i oni izađu napolje i počnu pucati. A nas je zadržao kao taoce. Kako se Veljković beše prijavio za tumača, on mu onda opet reče: ko je talac, neka ide. A Veljković poče propuštati jednog po jednog i mi brzo izmicasmo, i tako se skoro svi izvukosmo iz njegove kancelarije.
Odjednom poče pucnjava sa svih strana. Otud od šabačkog puta ide Kosta berberin i kaže kako je čuo komandu, ali to su, u stvari, bili četnici koji su opkolili Valjevo. Među njima je bio komandir i Mile Finac. Ulazili su odozgo od Brđana, sa Užičkog puta i odozgo sa Kličevca i sa svih strana Valjeva.
Kada je osvanulo, po ulicama su se nalazili i tzv. četnici u seljačkom odelu i naoružani... Oni su ubili više nemačkih vojnika koji su se krili po kućama i baštama i bežali kroz Valjevo”.
Ništa manje uzbuđenje nije ni u kućama valjevskih građana, gde su uglavnom žene. Jedna Valjevka se seća:
„Odmah posle toga čujemo noću gde oni odlaze. Dignemo pomalo zavesu i virimo. Lampa u ćošku i soba sasvim u polumraku. Oni beže i nekima ispade daska sa kola. Mika Pevac istrča i uze je. Po cele noći nismo spavali i živeli smo u strahu”.
“Posle dva dana noću se probudim, a moja služavka mi kaže: ‘Gospođa Perka, svetlo se ugasilo’. Ja joj rekoh: ‘Ne boj se, tu je menaža’. U dva sata lupa neko na vrata i ja se uplašim. To beše moja Stana koja mi reče: ‘Iznesi zastavu, došli su naši’. To je prvi znak da su naši došli i ja ipak nisam smela da se ispoljim. Tek posle dva dana došli su naši vojnici. Nekim slučajem pođe vojska našom ulicom i vojnici stadoše kod Sekulića kafane. Tada je došao Bora Ristić, verenik Tane Birčanin. Dolazili su po grupama. Dolazili su mnogi seljaci i govorili mi da je moj Bogosav živ, ali komora je morala na kraju doći. Tada je pretrčao lekar Rus preko ulice, potapšao me po ramenu i rekao: ‘Vaš muž je dobro i brzo će doći’. Posle nedelju dana čujem da je onaj lekar umro od španske groznice. Među prvima je došao i Jova Đorđević, sin tetka Jece iz Tešnjara.
Zora Vukosavljević se seća da se nerpijateljska komora povlačila „sa Brđana i Karađorđevom ulicom ka Beogradu. Ja stojim i sa prozora gledam. Odozgo od Baira pripucaše naši, a oni – komordžije na njih. Jedno zrno udari tačno iznad moje glave u zid više prozora. Brzo pobegnem”.
„Jedne noći počelo je puškaranje oko grada. Na ulicu se ne sme ići. Mi izađemo i vidimo u dvorištu jednoga konja vezanog za drvo, bez sedla. Neki proleteše kroz dvorište. Ujutru naši četnici ušli u grad. Pre toga Švabe su pokupile neke građane, oterali u Diviziju i postrojili ih da je streljaju. Četnici upadnu i spasu ih. Četnici su terali Švabe do Koceljeve. Posle nekoliko dana ušli su naši. Svi pod šlemovima. Ja i Nata sa peškirima potrčasmo, pa kad ih videsmo tako sa šlemovima, stadosmo i odustadosmo, a oni povikaše: ‘Mi smo Srbi!’ Odjednom se stvorište Cigani i poče kolo. Tako se igralo do Brđana i Tešnjara. Sve više se pojavi Cigana i više kola...”
Zanimljivo je i sećanje vlasnika Grand-hotela, koje je zabeležio Bora Vujić (Kalendar Valjevac 1992):
„Vlasnici Granda, Lazići, stanovali su u zgradi koja je prva do hotela. Noću oko tri sata... zalupao je na vlasnikova vrata podoficir koji je vodio računa o ‘Grandu’ rekavši im: Mi se sad povlačimo, pa sam doneo ključeve. Molim vas da pogledate, sve je u redu!’ I stvarno, ujutru, kada je gazdarica Caka Lazić, ušla u Grand, videla je potpun red i čistoću”.
***
Najdetaljniji tok događaja pri oslobođenju Valjeva, dao je čovek skriven pod inicijalima M. V. B. u vanrednom broju Glasa Valjeva, 31. avgusta 1928. godine, izdatom povodom proslave desetogodišnjice oslobođenja.
“... Jedne noći odjeknuše prvi pucnji oslobodilačkog oružja. Pucanj za pucnjem odjekujući u noći budio nas je iz sna i kod svakog od nas mamio prve reči: evo naših. Čekali smo zoru u strahu za njih i u bolu za novim žrtvama kojima će se naša sloboda iskupiti.
Poslednja noć u kojoj je neprijatelj pokazivao svoju silu, bila je najstrašnija. Pred najvećom radošću trebalo je podneti i najveći strah i bol za onima koje su neprijateljski vojnici u noći za vreme pucnjave odvodili od kuća – možda u smrt. Tim poslednjim plačem, poslednjim strahom trebalo je iskupiti radost slobode.
Pucnji su bili sve jači, sve češći – zora je bila blizu. Osvanuo je dan uoči Lučindana, kada smo na brdima iznad Gradca i Kolubare ugledali naše četnike – komite.
Prikupljajući se u pojedinim odeljenjima neprijateljski vojnici davali su otpora komitama, koji su u Gradcu i Tešnjaru – dolazeći od Užica – već počeli ulaziti u varoš.
Komandant neprijateljske vojske, pukovnik Bedini, međutim, još je bio u Diviziji. U divizijskom dvorištu pred jednim mitraljezom stajali su taoci izloženi smrti svakog momenta.
Odjeknuo je pucanj u crkvenoj porti, metak je bio namenjen jednom neprijateljskom pukovniku. Naljućen i pokrenut još ostatkom poslednjeg besa, Bedini je sa dva taoca, Nikolom Jankovićem i Đukanom Đukanovićem, pošao ka crkvi s revolverom u ruci, preteći da će pobiti sve ako građani pucaju na njega i vojnike i ako mu ne dozvole da se u redu povuče.
Pretražena je porta, razvaljena crkva. S taocima su se vojnici peli čak i na zvonaru, ali srećom ni u crkvi ni u porti nije niko viđen – taoci su izbegli smrt.
U to vreme odstupala je neprijateljska komora prolazeći Knez Miloševom ulicom ispod srpskih zastava, koje su se već na svim kućama vile. Odstupanje je bilo žurno, neprijateljski vojnici behu izgubili svaku pouzdanost, deca tad behu jača od njih. Nekoliko dečaka pred opštinom otimali su im puške, skakali na konje u zaprezi, isterivali kola iz reda i terali ih u opštinsko dvorište. Pred srčanošću dece, neprijateljski vojnici su pogli glave i bežali, vodeći računa samo o sebi u strahu koji ih je već bio obuzeo.
U dnu Mišića ulice, na pijacu, se ističe jedna srpska zastava. Bedini je stojeći ispred Divizije ugleda, revoltira se, ali oseća da je nemoćan da zaustavi manifestacije narodnog oduševljenja. Zastava se brzo uklanja, jer se čuje da su taoci u Diviziji, još u opasnosti.
Najzad Bedini polazi i sam ka Šapcu isprativši poslednje odrede; a taoci pušteni tad žure svojim kućama ne verujući da su izbegli smrt...”
Uoči Lučindana, glavnina austrijskih okupacionih jedinica povlači se iz Valjeva, opisuje M. V. B. u Glasu Valjeva i nastavlja:
“Komite već prelaze Kolubaru i po ulicama vode puščanu borbu sa još zaostalim neprijateljskim vojnicima. Pucnji se razležu na sve strane i iza svakog ugla pojavljuju se komite ulivajući poštovanje i strah u svom narodnom odelu sa šubarama na glavama i nizom redenika o pojasu. Iskićeni cvećem i načičkani poklonima – čarapama, peškirima i košuljama, koje su od oduševljenih seljaka dobijali usput.
Po ulicama zvižde kuršumi; gine se... Pogođeni nasred ulice padaju neprijateljski vojnici, a oduševljeni narod ne zna već za strah, ne misli na smrt, izlazi na ulice, trči s jednog kraja na drugi i tako slučajno, u oduševljenju i radosti, gine u sadašnjoj Mišića ulici i jedan dečak – radnik – sin jedne starice, ostavljajući majku da u momentu opšteg veselja nad njim plače. To muti za trenutak radost svih prisutnih, ali samo za momenat, jer oduševljenje tad beše jače od sažaljenja, jače od bola.
Komitama koji su se, čuvši za nastupanje naše vojske, formirali od onih što su se dotle po šumama krili, pridružvali su se usput oduševljeni mladići oružajući se otetim puškama. Pridružilo im se i dosta Valjevaca i posle borbe kroz ulice Valjeva, njih 30-40, koliko ih je bilo, nastavili su gonjenje Austrijanaca preko Kličevca i Rađeva Sela, gde su neprijatelji ubili baš uoči svoje slave jednog seljaka, a drugog kod Rađeva Sela jedva još stigli da obese. Tu u Rađevom Selu, pogođen od komita, pada konj pod Bediniem. Odstupanje se tada još žurnije nastavlja. Gonjenje je produženo do blizu Koceljeve, pucanje se u Valjevu sve slabije čulo. Tek posle podne vraćaju se komite, vodeći zarobljenike.
U varoši nastaje radost i veselje. Dočekuje se komitski starešina, koji iz Užica u jednom najmljenom fijakeru svečanije no iko pre njega ulazi u varoš, zaustavljajući se pred opštinom, gde ga već skupljena masa sveta dočekuje.
Nastupa tad nekoliko jezivih trenutaka, gde komite i narod hoće odmah da kazne sve slabiće i denuncijante, koji su služili neprijatelju. Jednoga mladića, za koga se verovalo da je bio poverenik austrijski, dovode u opštinsko dvorište. Komitski vojvoda vrši saslušanje sa punim revolverom u ruci, upravljajući ga svakoga momenta u grudi prestrašenog, slomljenog i bledog kao smrt mladića. Masa naroda prisustvuje i samo blagodareći opštoj radosti i oduševljenju, mladić i drugi izbegavaju kazni, jer Srbin kad je radostan i srećan zaboravlja odmah na prošli naneseni bol – i ne sveti se.
Slična saslušanja kao u opštinskom dvorištu nastavljaju se celog večera i noći u Prvostepenom sudu, gde zaseda komitski starešina i gde dovode jednog po jednog građanina koga ma ko optuži.
Ostale komite, rastureni po varoši, najbolje ugošćeni, izražavaju svoje zadovoljstvo, šenluče, i pucnji se razležu na sve strane.
Ti pucnji s vremena na vreme izazovu vest da se Austrijanci vraćaju i tako se posle prve radosti opet u strahu i iščekivanju provodi još jedna noć, a sutradan, baš na Sv. Luku dolazi ujutru u punom trku nekoliko naših konjanika. To behu zaista naši, sa Soluna, sa Kajmakčalana, u suroj vojničkoj uniformi – pod teškim šlemovima.
Oni koji su im pošli u susret, ne poznavši ih, počeše da beže, jer neko reče: Nemci. Zabluda je odmah otkrivena, jer pred konjanicima beše Valjevac Jovo Đorđević, koga ubrzo poznaše. Oduševljeno i radosno klicanje ne prestajaše, svaki se tiskao da dopre do njih, da ih čuje. Kapetan Đorđević jedva uspeva da se kroz masu probije do svoje kuće, gde ga očekuju njegovi, srećniji od svih. Pred kućom mu se pridružuju manifestacije oduševljenja.
Ostali vojnici daju nam obaveštenja o poznatim Valjevcima... Rekoše da će odmah stići naša konjica i doček počinje da se sprema. U osnovnoj školi sprema se pevački hor i orkestar sastavljen od Cigana svirača, a sokolci i futbalisti pripremaju sve savezničke zastave.
Kad je došlo vreme ulasku naše konjice, ogromna povorka građana sa najviđenijim na čelu, izlazi da ih svesrdno dočeka. Povorka je impozantna: dva omladinca nose sliku Kralja Oslobodioca Petra Karađorđevića, a s jedne i druge strane sokolci nose zastave – srpsku, hrvatsku, češku i svih savezničkih država.
Iz oduševljenih srca omladine snažno se ori pesma:
Oro klikće sa visine,
glas se čuje iz dubine -
Ne boj nam se, sivi Tiću,
Mi smo s tobom
Petre Karađorđeviću!
Muzika odjekuje, pesma se ori, uzbuđenje i oduševljenje obuzelo je sve. Kod Artiljerijske kasarne pojavljuju se konjanici, nastaje tišina, a zatim se – kada stižu – iz svih grla prolama vazduh uzvikom: Živeli! i zvucima narodne himne. Konjanici sa građanima ulaze u varoš: napred je kraljeva slika, zastava, muzika i hor. Kod Prvostepenog suda je podignut slavoluk, a sa balkona g. Pera Marković pozdravlja komandanta konjice, majora Iliju Jovanovića i njegove vojnike sledećim govorom:
Svršilo se. Tri godine zuluma, varvarstva i gonjenja, tri godine uništavanja i isisavanja narodne imovine; tri godine težnje da se lepo srpsko ime uništi – tri godine nedela vršenih u Otadžbini Srbinovoj – prošle su...
Junaci, pozdravljajući u vama one heroje koji su omeđili ponova i utvrdili granice naše drage Srbije, uzvikujemo: Dobro nam došli! Pozdravljamo, junaci i braćo i sestre, trokratnim živeo: Uzvišenog Kralja Srbije Petra Karađorđevića (Živeo, živeo, živeo!). Pozdravljamo glavnog zapovednika Srpske Vojske, koji je vodio iz borbe u borbu, sina njegova Prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića (Živeo, živeo, živeo). Pozdravljamo od Vojvode i Generala pa do vodnika redova sa: Živela Hrabra i Herojska Srpska Vojska! A završavamo sretni, slobodni, ojačani, sa živela, sa braćom ujedinjena, sa saplemenicima zbratimljena, naša draga otadžbina Srbija!
Govor je saslušan u svečanoj tišini, uzbuđenje vlada svima, a na kraju se oduševljeno kliče: Živeli! Vojnici su tronuti govorom i dočekom i komandant Ilija Jovanović odgovara:
- Ja sam, gospodo, zapanjen dočekom koji je mojoj i mojih vojnika ličnosti ukazan... Ono što kažem, to je iz dubine duše moje i mojih vojnika: Činili smo svoju dužnost. Znali smo koliko trpite. Hitali smo da ne damo maha neprijatelju za nova zla. I eto nas. Stigli smo!
Zaglušuju ga uzvici: Živeo!
Nastaje veselje, pravi doček, svak nosi ponude vojnicima, a oficirima je priređen banket, gde je u zdravicama još jednom izražena radost i zadovoljstvo.
Sledećih dana pristizali su novi odredi naše vojske; svakom je priređen isti doček, u susret se uvek išlo sa zastavama, sa muzikom i pesmom. Tako radosti i veselju nije bilo kraja.
* * *
Pa kad je, kojeg dana, kojeg datuma oslobođeno Valjevo 1918. godine?
Po sećanjima koja su izneta u Glasu Valjeva 1928. godine, a tada su još bila sveža – neprijatelj, ne čekajući nalet Srpske vojske, iz Valjeva se povukao 30. oktobra. Tog dana su se komite razračunavale sa zaostalim neprijateljskim vojnicima. Sutradan, 31. oktobra, ušle su regularne jedinice Srpske vojske.
Istoričar mr Milan Tripković ne smatra za potrebno da demantuje 3. i 28. oktobar i početak novembra kao datume oslobođenja Valjeva. On samo konstatuje:
“Na dan 30. oktobra na brdima iznad Gradca i Kolubare pojavili su se četnici – komite. Bile su to prethodnice oslobodilaca. Razbijene i demoralisane neprijateljske jedinice pružale su slab otpor. Neprijatelj se ubrzo povukao iz grada. Tek sutradan, 31. oktobra, ujutru, srpska vojska je ušla u grad...”
