Memento o Mandi
Radovan Beli Marković
Vladimir Mandić Manda
Priča je čuvanje prošlosti, priča je nadovezivanje sadašnjeg na bivše; samosvojan svet suprotstavljen ništavilu, raspadu, smrti. Priča je više prisustvo, moć nad zbivanjima, ogledalo za odsutni lik i tako, redom...
Nema, dakle, smrti bez konačne ćutnje!
Nema smrti dok je reč, dok je priča zastupnik čoveka; vrutak njegov, svetlilo u tmači, hoću i neću, jao i kukuriku.
Manda je živ! Življi u smrti no mnozina što smo u životu. Življi, jer priča se o njemu teče, lepa kaža kroz koju je izgubio svoju smrt, kroz koju se podmlađuje, sve do onog nedogleda izvan života i izvan poznavanja.
Manimo taj nedogled, iako je sigurno da će Manda bliži biti onima koji su u stanju da dalje pogledaju.
Manda nikom nije onemogućena želja. Manda je i u smrti svakom mogućnost u životu. On je stvar izbora. On je prvo lice, kazuje se i odaziva onom ko mu se iskreno obrati. Iskreno, kao sebi! Kao sopstvenom biću, vlastitoj radoznalosti... Manda je, dakle, ON samo zarad uslovnosti priče. Inače je JA za svakog, kao što je bio i ostao za se. Da i ne pominjemo one koji su ga poznavali – ne samo iz priče, ne samo između redova i između ostalih.
Manda je moguć, jedino moguć kao življenje. Manda je nezamisliv kao nečiji strah od smrti. Jer, svi su ljudi nebojše pred onim u šta ne veruju. A zar je Manda verovao u smrt, zar je mogao da veruje?!
Njegov korak u pogibelj je ta divna neverica, ali i iskorak u vreme s lepim licem pobednika!
Manda je umnožio svoj život, utrojio ga, a priče će se o tom životu hiljaditi, kao što loza utisućuje svoje rozge, s kojih se mlado vino stače u godine...
Kad Manda istinski bude umro, onda će svak znati da se, uistinu, nema kud!
Priznajem, dogona sam u ponekim poslovima i jabana među ponekim ljudima. Ovde nisam. Ovde, u priči, istraživač sam; ukoliko umem i u koliko mogu.
Ni kroz priču nije lako. Često se ide avrlj-bavrlj, često je pređa njena nekuvana a natre prozukle, ali štoišta mi dok o Mandi zborim kalauzi put.
Ovo je priča i o nečem najmojijem, osećate li? Skoro da bih mogao da kažem: Az jesam!...
Manda je moćan, jer je istinit. Opire se pojednostavljenju, jeftinoj patetici, kićenim predvorjima banalnosti, zaguljenom prostakluku, uopštavanju, poslovicama, svakoj racionalizaciji.
Manda poziva na istinu.
Istina je, između ostalog, i ova grdna planina. Ona nema drugi način da se ostvari, osim da postoji. Nije tako s ljudskom radoznalošću. Ona hoće sve pod lupu. Ona će i korakom u prazno. Ona hoće sve imenom i prezimenom. Ona mora da bi zahtevala. Hoće da bi smela. Sme da bi mogla. Ta ljudska radoznalost.
Strah me je. O Mandi se ne mogu pisati mlitave rečenice i ne znam zašto sve vreme odustajem, zašto već jednom ne napišem dve čuvene reči: Glad i ljubav.
Zar one nisu u stanju da objasne sve, pa i onaj korak u pogibao?!
Glad i ljubav!
I još ovo. Ako li kogod, u Valjevu, ma od kud došao, sedne na rabatnu klupu pred Mandinim Klubom istraživača i poćuti malo, učiniće mu se kao da sedi pod sopstvenim osvetljenim prozorima!
U tzv. Knjigu utisaka nikad neću upisati nešto nalik na ono: „...veoma sam impresioniran”, ili: „...imao sam tu čast”.
Oni koji takve rečenice ispisuju osećaju mnogo više, ili ne osećaju ništa, ili naivno veruju u reči. One prve, koje su retko kad prave.
Pravih ponekad i nema. I tad se ćuti. O svemu, pa i o Mandi.
A ćutanje nije i kraj priče, nego je većma njeno tajno izvorište.
(Rečeno na Durmitoru, dne 28. jula, godine 1979, na desetogodišnjicu smrti Vladimira Mandića – Mande, čije ime nosi Klub mladih istraživača u Valjevu.)
