Na Valjevskim planinama 1909.Tri impresije
Podno Malog Povlena (foto: Ljubinko Ranković)
U listu „Truba” koji je početkom
20. veka izlazio u Beogradu objavljena su 1909. godine, tokom leta, tri zanimljiva
putopisna zapisa sa Valjevskih planina. Njihov autor jedanput se potpisao sa „Šumar”
a sledeća dva puta sa – Ž. što je verovatno početno slovo njegovog imena.
Sa Magleša
20. juna, 1909.
Gospodine Uredniče,
Jedva sam sad stigao da Vam se bar javim, ako ne da štogod
više pišem a ono da molim za izvinjenje od Vaše strane.
Ovde dosta dobro i prijatno provodimo život, samo što je ovo nekoliko dana padala
hladna kiša i bila studen usled velikoga grada, koji je padao u Valjevu i
okolini. Magleš je državna šuma, daleko
je od Valjeva 5 – 6 sati. Živimo pod šatorima,
a namirnice nabavljamo od seljaka iz okoline ili većinom iz Valjeva.
Sutra ćemo na „Jelje”,
u užičkom
okrugu, a sad smo na samoj granici užičkog i valjevskog okruga (selo Leskovica –
srez valjevski).
Može se reći ukratko da je usev odlično napredovao, samo su šljive omanule svugde
u celoj unutrašnjosti.
Pre nekog dana izašao je u „Trubi” uvodni članak „Kocka”. Sve što je tu rečeno, cela je istina, jer sam imao prilike,
bar ovde da se uverim o tome.
Narod, iako je dosta pitom, demoralisan je, osobito ženske. Nemogućno
mi je da Vam i pišem kakve se stvari događaju
ovde u narodu.
Nema više onih kola, posela, sabora, koje su opisivali
Janko, Glišić, Lazarević. Nema više ili samo gde gde, da se čuju dvojnice, svirale, frule – ne, nego ako
je sabor, tu se čuje piskavi
„klarinet”, od koga vam uši zaglunu. Niti ima kakvih starinskih lepih pesmica;
niti ima iole muzikalnosti kod seljaka! Jedino čujete kroz planine kako
ječi ono otegnuto: e-e-e... ili o-o-o... i.
t. d.
Nu ko je sve kriv
za to? – Zna se, neću ni da govorim.
Drugom prilikom
više. Vaš Šumar
Prilike Užičkoga okruga
Taor, 22. jula
Prošli put sam
vam se bio ukratko javio sa Magleša jer nisam imao šta od važnosti da vam pišem, iako je bilo mnogo šteta što
bi se treblo da zabeleži radi
samoga upoznavanja života ovde. Nu,
to ovom prilikom činim i to iz užičkog
okruga, a iz sela Taora.
Istina mučan je
posao pisati ovakva pisma iz naroda, tim pre što je vrućina odveć velika, te
pero jedva klizi po hartiji, dok krupan znoj izbija po čelu. Na nebu nigde oblačka,
a sunce peče samo kako može peći
julsko sunce.
Već nekoliko dana
kako je vreme neobično lepo i toplo,
posle nedavne kiše, hladnoće i ružnoga vremena od pre dve nedelje, dok smo
bili na Maglešu, da zimski kaputi nisu nedostajali, pa još uz to i ma šta
toplije.
Zamislite se na vrhu jedne planine uvijene u gustu maglu i
oblake, dok kiša, ona sitna hladna kiša, tako reći
nevidljivo pada i mrzne čoveka.
Bez svake sumnje reći
ćete da to nije prijatno, još kad se
nema sigurnoga stana. Nije, nije kako po nas tako i po ono malo useva što ga
ima ovuda, po ovome brdovitome predelu.
Sad, kad već od te
kiše istruli gotovo svaka stabljika useva – najedared zasine sunce, ono žarko julsko sunce, mislite može li štogod biti od toga useva, od toga
rastinja? Svakako ne može.
Dakle, nije istina ono kako je u „celoj zemlji letina odlično uspela” posle onih „blagotvornih kiša”, što
sam čitao u dva-tri beogradska lista,
bar to ne važi za siromašni užički
okrug.
Trava kržljava,
sitna, nema šta da se dohvati na otkos. Pšenica sitna proklasa; kukuruz nikakav
i retko gde ga ima; ostalo je istruhlo i osušilo se. Ječam i zob malo bolji, može
se reći; drugo šta ovde i ne gaje, osim
još šljiva, koje tako isto gde-gde u srednju ruku ima, a ako je ima, nada se već kako će
je po paprenoj ceni prodati.
Od taorske dece retko koje ide u školu, jer je škola daleko, a u radanovačkoj opštini, u koju i Taor spada, a koja je veoma prostrana, svega je jedna škola i to u Radanovcima. Zatim škola ima u Leskovicama u leskovičkoj opštini (Magleš) i u Koseriću, sreskom mestu za srez crnogorski, u kome je i Taor. Sad se zida škola u Makovištu, makoviškoj opštini, i u Godečevu – isti srez. Vrlo lepa crkva ima u Sečoj Reci blizu Koserića, a prostija u Koseriću i Ražani. Četiri najbolja đaka iz škole leskovičke ovdašnja šumska komisija na ispitu njihovom pretplatila je za jednu godinu na Dačićeve „Narodne novine”. Vrlo pohvalno delo.
Čuvene negda sa svoje krupnoće „taorske ovce” sad su potpuno sitne i zakržljale, jer veoma slabu hranu imaju i to u ono malo kržljave trave, što je ima po golim brdima, i razne bujadi i nehranljive paprati. Isto tako i ostala stoka.
Sa Bukova
27. jula 1909. g.
Posle veoma toplih dana nastupili su opet kišoviti.
Eto već od 23. ov.
m. neprestano je oblačno i kišovito.
Najpre je počelo sa krupnim gradom,
koji je pošao od Koserića i Čačka
ka Valjevu, ali je srećom kratko
trajao. Zatim je padala velika kiša, pa su nastupile i guste magle, da se jedva
putem ići može.
– I opet lepo! – što rekli hladnokrvi Taorci. Ko zna zašto
je i to dobro?
Kao što je ovde kišovito čujem
da je i po celoj našoj zemlji. Ne znamo da li će
to štogod koristiti ili štetiti tek ako potraje duže ovako neće valjati,
jer je već vreme žetvi, a i kukuruza što ono malo ima uništiće.
*
Ako stignem javiću se još koji put, a zasad, mislim, da je dovoljno ovoliko za vaše poštovane čitaoce, koliko toliko, da ih ubedim da i u Srbiji ima lepših i zanimljivijih mesta nego što ih ima u tuđim zemljama, a u koje besmisleno naši još neprestano jure, ne znajući i ne poznajući potpuno lepote naše drage majke Srbije...
Poštuje Vas i pozdravlja Vaš Ž.
