Crkva Gračanica kod ValjevaNešto o njenoj prošlosti i budućnosti
Aleksandar Loma
Valjevska Gračanica
Najraniji poznat pomen manastira Sv. Arhanđela u selu Gra(d)čanici je u turskom popisu iz 1560 (O. Zirojević, Crkve i manastiri na području Pećke patrijaršije do 1683. godine, Beograd 1984, str. 41), ali je isto selo upisano već u defterima Valjevske nahije iz 1528. i 1536. (po čitanjima mr Eme Miljković i dr Dušanke Bojanić), postojalo je, dakle, pod tim imenom već u predtursko doba, da bi docnije postalo deo Tubravića (koji isti popisi takođe beleže). Zasebno je Gračanica zabeležena i u haračkom defteru iz 1818, a Lj. Pavlović u jednoj napomeni zapaža da ona čini izdvojenu geografsku celinu u odnosu na ostale delove sela i da bi se odavno osamostalila da nije crkve u njoj (Kolubara i Podgorina 432, 984).
Da li je crkva Gračanica nazvana po istoimenom zaseoku, nekadašnjem selu, ili obratno? Mislim da nije ni jedno ni drugo. Naša crkvica ima mnogo slavniju imenjaku na Kosovu, katedralni hram lipljanskih episkopa posvećen Bogorodici, koji je 1321, na temeljima starije crkve, podigao kralj Milutin. Za kosovsku Gračanicu možemo sa pouzdanjem utvrditi da je nazvana po reci, pritoci Sitnice, na kojoj leži, koja se zove takođe Gračanica; dodajmo da isto ime nosi i (još srednjovekovno) selo uz crkvu, što predstavlja dodatnu analogiju situaciji koju imamo u valjevskoj Podgorini. Jedino što ovde nedostaje, to je reka Gračanica, ali mi se čini sasvim verovatno da se tako nekad zvala rečica Sušica, kod čijeg ušća u Jablanicu leže selo i crkva Gračanica, bar u svom donjem toku dva kilometra pred ušćem, odakle teče punim koritom i ne zaslužuje svoje današnje ime (up. Kol. i Podg. 391). Ako ispravno nagađamo, crkva i selo prozvali su se i u ovom slučaju po vodotoku koji ih geografski određuje. Drugim rečima, svojim imenom crkva, nekadašnji manastir, Gračanica svrstava se u društvo starih srpskih manastira nazvanih po rekama, kao Studenica, Jošanica, Bistrica, Resava i mnogi drugi.
Otkuda, međutim, takvo ime reci? Da nađemo odgovor na ovo pitanje, pomažu nam opet paralele, pre svega ona koju smo već koristili, sa kosovskom Gračanicom. Tamošnja rečica Gračanica zove se još i Gračanka, a prvi put se beleži u osnivačkoj povelji manastira, ispisanoj na zidu crkve, kao Gradčanska reka. U osnovi joj je Gradčani, naziv stanovnika nekog gradca, tj. tvrđave. U ovom slučaju taj „gradac” najpre je mogao biti Lipljan, antička Ulpijana. Slično tome, u Azbukovici ima rečica Gračanica, po kojoj se prozvalo i selo kraj njenog ušća u Drinu, a ona sama zacelo je ponela ime po „gradcu”, tvrđavi Sokolu, pod kojim izvire (up. Lj. Pavlović, Sokolska nahija, SEZb XLVI, Naselja 26, Beograd 1930, str. 474). Koji je pak „gradac” kumovao Valjevskoj Gračanici? Noviji popis arheoloških nalazišta u Valjevskom kraju (Ž. Jež i A. Starović u kalendaru „Valjevac” za 1994) daje, na str. 378-379, podatke o čak četiri srednjovekovna lokaliteta u Tubraviću, od toga tri groblja, od kojih je jedno na mestu Kneževača-Trčipolje, drugo, „Madžarsko” – u Gračanici, a treće – nekropola oko same crkve; uz to beleže se ostaci starog sela na mestu Parać (Parač?), i sve se datira u XV-XVI vek, što je, videćemo, najverovatnije doba nastanka današnje crkve. Ni tu, ni u Ježovom izveštaju o arheološkim istraživanjima u ovom selu pod vođstvom dr Đorđa Jankovića, objavljenom u Glasniku društva konzervatora Srbije br. 18, str. 109-113 (up. već br. 13/1989, 169), nema pomena o nekom starom utvrđenju. Takav podatak nalazimo samo u jednom dokumentu iz 1870, ali iz pera nepouzdanog zapisivača. Reč je o izveštaju Miloša S. Milojevića sa obilaska arheoloških starina u zapadnoj Srbiji, upućenom Srpskom učenom društvu, koji se čuva u Arhivu SANU, a objavljen je u kalendaru „Kolubara” za 1999. gde, na str. 189, čitamo:
U srezu podgorskom – Groblje staro srpsko u Granici (sic!) zaseoku Tubrovića (sic!) i razv. „Gradca i Svevita” gradića.
Milojević je bio mistifikator i čak falsifikator, ali ne u smislu da je izmišljao polazeći ni od čega, nego je češće u duhu (pogrešno shvaćenog) patriotizma i panslavizma „začinjavao” autentične podatke, sa tendencijom da dokaže neku srpsku ili slovensku, pogotovu pagansku, starinu. To je radio sa narodnim pesmama, u koje je udevao imena starih slovenskih božanstava, kao Dažbog (pa je ono iz njegovog „zapisa” ušlo čak u Rečnik srpskoga jezika SANU), sa „rimskim” natpisima sa Kosova, gde se čitaju srpska imena Milica, Blažica, Vlkašin (prevario je, nakratko, čak i Teodora Momzena) – a, očito, i sa svojim arheološkim beleškama sa terena. U ovoj koju smo naveli, imamo valjan podatak o starosrpskom groblju u Gra(ča)nici, zasnovan na autopsiji ili bar na pouzdanoj informaciji (verovatno je reč o gorepomenutom „Madžarskom groblju”), i prozirnu mistifikaciju, ime Svevit, koga nema niti ga je bilo na ovom terenu, a trebalo bi da podseća na boga polapskih Slovena Svetovita. Šta je, međutim, sa tubravićkim „Gradcem”? Da li ga je Milojević naprosto izmislio, možda na osnovu samog imena Gračanica, ili je u ovom selu video (ili bar čuo za) ruševine nekog starog utvrđenja, koje danas ne postoje? Dopustio bih obe mogućnosti, i čak izvesnu prednost dao ovoj drugoj, imajući u vidu gorku činjenicu, koja proizlazi kako iz pomenutog Milojevićevog izveštaja, tako i iz drugih naših saznanja: da su stare ruševine po Srbiji tokom poslednja dva stoleća bezobzirno uništavane, pre svega raznošenjem kamena kao građevinskog materijala.
Kako ipak moramo imati rezerve prema ovom „gradcu” u Tubraviću, valja nam pogledati ima li sličnog imena drugde u porečju današnje Sušice. Nalazimo ga tek u masivu Magleša i Povlena, odakle izviru njeni izvorišni kraci, Stubica i Povlenska reka. To je brdo Gradac; neposredno pod njim izvire Zabava, i teško je ne pomenuti ovde da ta reka, kao i Sušica, takođe ponire, da bi, posle suvog korita koje se zove Suvaja, ponovo izbila na zemlju, pod imenom Gradac! Zaključiti na osnovu te simetrije da su obe reke, i Sušica, prvobitno Gračanica, i Gradac prozvane tako po povlenskom visu, bilo bi svakako ishitreno. Na Gracu, odn. Gradačkoj steni nema tragova gradnje, i možda je u pravu vredni istraživač ovoga kraja, dr Tomislav Đurić, koji u blizini beleži i drugu Gradačku stenu, da je to bio opisni naziv za sve stene koje imaju strmu stranu kao zid (Kalendar „Valjevac” za 1995, str. 186). Uostalom, nema one neposredne fizičke veze između brda Graca i izvorišta Sušice kao u slučaju Zabave. Drugog Graca u slivu Sušice nema, te najverovatnija ostaje pretpostavka o nekom „gradcu” u njenom donjem toku, na koji se, ponajpre, moglo i odnositi nekadašnje ime reke *Gračanica.
Niti je ovo ime moglo nastati neposredno pre nego što je u prvom turskom popisu posle pada Beograda i severozapadne Srbije 1521. zabeleženo, niti su novi „gradci” po srpskim zemljama podizani nakon turskih osvajanja. U tom smislu naziv Gračanica poticao bi iz srpskog srednjeg veka i bio stariji od tamošnje crkve, ako se ona ispravno datira.
Pomen u turskom popisu iz 1560. predstavlja terminus post ljuem za njen nastanak u današnjem obliku i sasvim odlučno pobija tvrdnju Joakima Vujića u „Putešestviju” (II 40), koju preuzima Ljubomir Pavlović (Kol. i Podg. 986), da je to nova crkva, koju su 1818. zidali Milosav Tomić sa Stubla i Vukosav Veselinović iz Tubravića. Oni su je tada mogli samo obnoviti. Uostalom, na znatno ranije postanje od početka XIX veka ukazuju sama arhitektura crkve i arheološki nalazi u njoj i uz nju, o kojima piše Željko Jež u pomenutom radu. Sa druge strane, oni, bar prema dosadašnjim saznanjima, ne dozvoljavaju da se ide mnogo dublje u prošlost od prvog pomena. Pok. akademik Gordana Babić bila je mišljenja da izdužena trolisna osnova crkve i plitke bočne apside ukazuju na određeno izobličenje srednjovekovne tradicije i omogućuju datiranje u razdoblje turske vlasti, premda istovremeno zapaža da položaj crkve na mestu okruženom vodama dveju reka, Sušice i Jablanice, odgovara onome što je srednjovekovni običaj nalagao kada je hram posvećivan Sv. arhanđelu Mihailu (Valjevo. Postanak i uspon gradskog središta, Valjevo 1993, str. 142).
Ovo poslednje zapažanje naše učene i umne zemljakinje podstiče na dodatna razmišljanja o budućoj sudbini gračaničke crkve, koja bi uskoro trebalo da bude potopljena radi podmirenja narastajućih potreba jedne biološki polako odumiruće populacije (upravo je objavljeno da Srbija, na žalost, spada u red svetskih zemalja sa izrazito negativnim priraštajem). Da li je jablaničko jezero neophodno, nisam stručan da prosudim. Valjevu sigurno nije, ali Srbiji možda jeste, bar u onom prvobitno planiranom, manjem obimu. Nisam slep za „širi interes” i, premda bih zastupnicima ovog projekta rado postavio mnoga, neka i nezgodna pitanja, spreman sam i da saslušam, i uslišim, suvisle odgovore. Ono što me, međutim, apsolutno iritira, jesu pokušaji (iskreni ili ne) da se ovo nužno (?) zlo prikaže kao dobro. Navodno, novo akumulaciono jezero (što veće, to bolje!) otvoriće neslućene mogućnosti za razvoj turizma. Jeste da će biti potopljene najlepše rečne doline i klisure, najplodnije zemlje, imanja i domaćinstva, i poneka od retkih starina koje su nam ostale, ali ćemo moći da uživamo vozajući se iznad svega toga čamcima i jedrilicama! Neko možda i hoće, ja za sebe znam da svakako neću. Pravi turizam za mene je bio, i ostao: poraniti ujutru, krenuti peške stazama bez izduvnih gasova, kroz šume i polja, po mogućstvu uz neku bistru reku, poput Jablanice, svratiti usput u neku staru vodenicu, kakva beše na ušću Sušice, i stići do nekog mesta kakvo je Gračanica, kao što su običavali naši stari u doba pre automobila i ostalih blagodati moderne civilizacije – up. u „Kolubari” za 2000, str. 91-92, izveštaj o trodnevnoj ekskurziji valjevskih gimnazijalaca na Povlen u jesen 1900, pri čemu je prva stanica bila Gračanica – i kako to danas čine osvešćeni ljudi u razvijenim zemljama, ako im je još ostalo kuda da pođu.
U Gračanici sam bio samo jednom; crkvu nije imao ko da otvori, tako da je osnovni utisak koji sam poneo upravo lepota njenog položaja, među šumovitim brdima, na izbrešku u omčastoj okuci bistre reke. Tada sam već znao za planirano potapanje, i moje uživanje u prizoru bilo je osenjeno vizijom te vodene omče kako se steže i zanavek prekriva ovaj jedinstveni sklad prirode i istorije. Ako se to već mora desiti, ima li smisla premeštati građevinu? Njen dokumentarni značaj lako je pretočiti u reči i snimke, koji će trajno ostati za buduće istraživače; što se pak tiče spomeničke vrednosti ovog zdanja, ono je, po mom ubeđenju, ima samo u spoju sa svojim izvornim prirodnim okruženjem. Osvedočili smo se da crkva arhanđela Mihaila nije slučajno podignuta tu gde je, nego da su mesto i posveta hrama pažljivo birani jedno prema drugom. Tako je i sa drugim sličnim spomenicima prošlosti; monumentalni i raskošni, ili sasvim skromnih dimenzija i oblika, oni su, po pravilu, tesno srasli sa okolnim predelom, pa nam se čak ponekad čini kao da iz njega organski izrastaju. Nepoznatim graditeljima Gračanice verovatno ne bi palo na pamet da je podignu na novoj lokaciji koja joj je određena, a njihovi današnji potomci mogu na obalama svog veštačkog jezera da dižu šta god hoće: crkve u vizantijskom stilu, gotske katedrale, budističke hramove ili kazina, svejedno je. Sa gledišta očuvanja ono malo naše baštine, tu više nema šta da se priča. Nemojmo pomerati kamenove sa mesta na kojem stoje već petsto godina; pustimo neka Gračanica sada potone, možda će u neko bogatije i pametnije vreme opet izroniti, na vrhu svoga rodnog brežuljka.
(Prvi put objavljeno u Reviji „Kolubara”, februar 2003, str. 24–26)
