Biografski leksikon Valjevskog kraja - knjiga III - sveska 13
Prota Matija Nenadović
Autor: Zdravko Ranković
Prota Matija Nenadović
NENADOVIĆ, Matija (Brankovina, 1777 – Valjevo, 29. XI 1854), prota, ustanički vojvoda i diplomata, pisac. Otac Aleksa, knez; majka Jovana (rođ. Đelmašević iz Gvozdenovića).
U Brankovini je, kod porodičnog paroha popa Stanoja, naučio da čita i piše. Dalje se školovao u Ašanji i Kupinovu u Sremu. Zapopio se 6. VI 1793, prota je postao 1795. godine i tada u svoju nuriju dobio Zabrdicu, Jasenicu i Popučke. Na početku svoga popovanja u Brankovini starao se o uvođenju reda u crkvene obrede, po ugledu na crkveni život u Sremu.
- Sa stricem Jakovom je posle „seče knezova” 1804. godine radio na podizanju ustanka i nalazio se potom među glavnim ustaničkim vođama 1804. u borbama oko Valjeva i Šapca, takođe i 1805. prilikom osvajanja Karanovca, Užica i Smedereva. Iz Srema je, uz pomoć svojih tamošnjih poznanika, obezbeđivao oružje i municiju za ustanike. Učestvovao je 1806. u boju na Mišaru, sa svojim odredom je udario u tursku pozadinu i kod njih izazvao veliku zabunu. Kad je u junu 1807. bio ranjen Jakov Nenadović, zapovednik zapadne ustaničke vojske, prota Matija ga je zamenjivao na toj dužnosti.
- Imenovan je 1811. za valjevskog vojvodu i pod svoju upravu dobio 34 sela i dve varošice, Ub i Palež. Za glavnog zapovednika vojske na Drini, zajedno sa Lukom Lazarevićem, postavio ga je Karađorđe 15. VI 1811. Ta njihova vlast rasprostrla se na valjevsku, šabačku, zvorničku i sokolsku nahiju. Tokom cele 1812. i do sredine 1813. godine glavni stan prote Matije nalazio se u Valjevu. Pod njegovim rukovodstvom je 22. I 1812. održana skupština narodnih starešina Valjevske nahije. Za zapovednika odbrambenog odseka od Loznice do Rače imenovan je 12. VI 1813; na tom frontu je dugo i hrabro odolevao turskim najezdama. Među poslednjima se u jesen te godine (krajem septembra ili početkom oktobra) sklonio u Srem. Savu je prešao kod Kupinova i najpre se u manastiru Fenek sastao sa Karađorđem.
- P. M. N. je uz oca stekao početno iskustvo i sposobnost „diplomatskog” rada. Putovao je „o Ilindanu” 1803. godine u Sarajevo radi dogovora sa sarajevskim Srbima o zajedničkom ustanku protiv Turaka u Srbiji i Bosni. Sa Petrom Novakovićem Čardaklijom i Jovanom Protićem krenuo je 1. IX 1804. u Rusiju da u ime srpskog naroda traži zaštitu i pomoć od ruskog cara. Na tom putovanju pridružio im se profesor Harkovskog univerziteta Božidar Grujović. Krajem oktobra stigli su Sankt Peterburg i tu bili lepo primljeni. Srpskim ustanicima su obećani novčana podrška i diplomatsko nastojanje u Carigradu za pružanje ustupaka pobunjenim Srbima. U februaru 1806. boravio je sa Božom Grujovićem i Milošem Uroševićem u Beču da bi izdejstvovali dozvolu za uvoz u Srbiju hrane i oružja. (U tome nisu imali znatnijeg uspeha.) Odatle je, preko ruskog poslanika, uputio tajnu poruku za cara Aleksandra I. Te godine je u Bosni pregovarao o primirju sa tamošnjim Turcima. Među pregovaračima o miru sa Turcima nalazio se i 1810. godine. U Beču, na kongresu vladara velikih evropskih država, zastupao je interese srpskih ustanika 1814-15. Tu svoju višemesečnu diplomatsku akciju pojačao je kad je počeo II srp. ustanak tražeći, između ostaloga, slobodan povratak iz Austrije u Srbiju svih izbeglica uz dopuštenje da se snabdevaju oružjem i municijom.
– Do polovine 1807. godine P. M. N. je bio predsednik Praviteljstvujušćeg sovjeta srpskog, prvi na toj dužnosti od njegovog ustanovljenja u leto 1805. Sovjet je i uspostavljen poglavito zahvaljujući njegovim nastojanjima, važnu pomoć u tome pružao mu je Boža Grujović. Sastavio je kazneni zakonik za Srbiju. Početkom 1809. pominjan je kao kandidat za predsednika Sinoda u slučaju da bude svrgnut mitropolit Leontije. Učestvovao je 15. VIII 1812. na skupštini u Vraćevšnici.
- Vrativši se u septembru 1815. godine u Srbiju postao je glavni knez Valjevske nahije i član Narodne kancelarije. Učestvovao je u pregovorima o miru sa Marašli Ali-pašom. Optužen je 1817. za zaveru protiv kneza Miloša i smenjen sa kneževske dužnosti na koju je vraćen već 1818. U sličnoj nemilosti bivao je i docnije. U razdoblju 1821-24. živeo je kao penzioner u Brankovini, uz ograničenje da se „u narodna i politička dela ni najmanje ne meša”. Dobio je 9. XI 1827. na upravu Posavsku knežinu. Ponovo penzionisan 1. XII 1831. godine. Povukavši se opet u Brankovinu sagradio je školu i novu crkvu. Vratio se u politiku 14. II 1839. godine postavljenjem za člana Sovjeta, državnog tela od 17 članova. Optužen 1840. za učešće u pobuni protiv kneza Mihaila Obrenovića i suočen sa opasnostima otišao je u emigraciju. Boravio je u Vidinu, Sankt Peterburgu i Carigradu. Vratio se u zemlju u decembru 1841. i ponovo postao državni savetnik pružajući punu podršku vladavini kneza Aleksandra Karađorđevića. Predvodio je u septembru 1844. godine vojsku koja je na Plavanju, nedaleko od Valjeva, razbila tzv. Katansku bunu, podignutu protiv kneza Aleksandra. Učestvovao je na Majskoj narodnoj skupštini u Sremskim Karlovcima 1848. godine a potom i u borbama protiv Mađara gde je komandovao odredom dobrovoljaca iz Srbije. Iz Valjeva je 1854. radi oporavka iašo u banju Topusko u Hrvatskoj.
- Sredinom prve polovine 19. v. prota Matija je počeo da zapisuje svoja sećanja iz najnovije srpske istorije sa željom da potomstvu ostavi najpotpunije istinito svedočanstvo o značajnim ljudima i sudbonosnim događajima svoga doba i o sopstvenom udelu u njima. Prvi deo njegovih „Memoara” objavio je Ljubomir P. Nenadović u svom kalendaru „Šumadinče” i časopisu „Šumadinka” a potpuno izdanje, u posebnoj knjizi i sa mnoštvom dokumenata, 1867. godine. Osnovu „Memoara” čine životopis Alekse Nenadovića, opis putovanja u Rusiju 1804. i sećanja na ustanak. Književni istoričari su ocenili da P. M. N. „Memoari” predstavljaju „najživlje pisanu prozu u prvoj polovini 19. veka, sa epsko-herojskim nadahnućem i vedrinom starog iskusnog borca”.
- Prota Matija je u svojim „Memoarima” zapisao i to da je imao Krmčiju iz koje je, kad je 1804. osnovin narodni sud za Valjevsku nahiju, preuzeo „nekoliko paragrafa” da bi se po njima sudilo. Pored sveštenih knjiga on je u predustaničko vreme imao i knjiga svetovne sadržine. Bogateći docnije svoju biblioteku starao se da knjige budu i drugim dostupne. U razdoblju 1814-52. pretplatio se na oko 50 različitih knjiga (pojedine je uzimao i u više primeraka), za poneke od njih sakupljao je pretplatu i od drugih lica. Nalazio se 1813. i među pretplatnicima na „Novine serbske” Dimitrija Davidovića. Biblioteci prote Matije pripadala su i dva rukopisna zbornika iz 18. v. (opisao ih je Stojan Novaković). Sa svog puta u Rusiju, preduzetog krajem 1804. godine, doneo je tri jevanđelja i poklonio ih crkvama u Brankovini i Vrelu. Poneko svedočanstvo o njegovoj zainteresovanosti za knjige ostalo je i na marginama bogoslužbenih knjiga. Bio je počasni član Društva srpske slovesnosti (izabran 1845).
- U prvom braku, sa Mirjanom (sestra Koje Ivanovića iz Svileuve, umrla 1808) imao je desetoro dece koja su „poumirala jošt u godinama detinjstva”. Deca iz drugog braka, sa Jovankom-Jokom, sklopljenim „po svoj prilici 1816”: Marija-Mara (1817-1908), udata za Jeremiju Stanojevića; Svetozar, državni činovnik; Aleksandar (Brankovina, 23. II 1820 – Valjevo, 31. VIII 1842); Ljubomir, književnik; Mihailo.
- Autentični lik prote Matije sačuvan je u nekoliko umetničkih dela. Slikali su ih: Jovan Isajlović (ulje na platnu, rađeno 1844-45. ili 1848-49), Johan Bes (dve slike, ulje na platnu, septembar 1846), Anastas Jovanović (tri crteža i dve litografije, rađeni 1850), Uroš Knežević (ulje na platnu, između 1852. i 1855), nepoznati autor (ulje na platnu, oko 1847). Iz docnijeg vremena je rad Moše Pijade („Karađorđe i prota Mateja”, crtež tušem). Spomenik u Valjevu vajao je Milomir Jevtić (1984). Milovan Danojlić je u stihovima izneo svoje viđenje P. M. N. diplomatskih akcija u Rusiji i Beču.
- Prota Matija je sahranjen u Brankovini 1. XII 1854. Na poslednjem putovanju od Valjeva do Brankovine „osim mnogobrojnih Valjevaca i skoro sviju činovnika i sveštenika, pratilo ga je preko 60 konjanika, među kojima je, osim drugi stari barjaka, nošen barjak pod kojim su Nedići na Čokešini izginuli”.
LIT.: M. S. Đuričić, Serbskij protojerej Matej Nenadovič, Sankt Petrburg 1881; Lj. Kovačević, Prota Matija Nenadović, Kalendar „Kolubara” za 1936. god., 60-68; Đ. Jovanović, Epska istina prote Mateje Nenadovića, Beograd 1949; M. Đ. Milićević, Uspomene 1831-1855, Beograd 1952, 178-179; M. Radević, Izdanja Memoara prote Matije Nenadovića, Zbornik Istorijskog muzeja Srbije, br. 8-9, Beograd 1972, 125-131; Č. Denić, Lazar Georgijević, učitelj Matije Nenadovića, Glasnik IAV, br. 10, Valjevo 1975, 11-28; B. Vujović, Brankovina, Beograd 1983; V. B. Savić. Prota Mateja Nenadović. Akta i pisma, Gornji Milanovac 1984; Prota Matija Nenadović i njegovo doba. Zbornik radova sa naučnog skupa održanog od 5. do 7. decembra 1978, Beograd 1985; Lj. Durković Jakšić, Prota Matija Nenadović kao knjigoljubac, Glasnik IAV, br. 22, Valjevo 1987, 31-36; Z. Ranković, Prote Mateje interesovanje za knjige, Napred – Dodatak za kulturu, umetnost i nauku, 14. IX 1990, 6.8; M. Maticki, Prota Matija Nenadović (1777-1854), 100 najznamenitijih Srba, Beograd – Novi Sad 1993, 143-148; R. J. Đurović, Prota Matija ili Mateja Nenadović?, Srpski jezik, br. 1-2, Beograd 1996, 263-267; Leksikon pisaca Jugoslavije, IV, Novi Sad 1997, 674-676; Đ. Perić, Svileušanke u Valjevskom kraju, Revija „Kolubara”, jul 2000, 51-52; B. Kovačević, Rodoslov Nenadovića iz Brankovine, Kalendar „Kolubara” za 2003, 138-141; V. B. Savić, Nenadovići, Valjevo 2004, 96-189; V. Stojančević, Prota Matija i Karađorđe, Glasnik IAV, br. 38, Valjevo 2004, 7-14; M. P. Radusinović, Ruski tragovi o valjevskim prvacima u doba Prvog srpskog ustanka (1804-1813), Kalendar „Kolubara” za 2005, 170-192; isti, Komentator „Ruske besjede” o memoarima prote Matije Nenadovića, Kalendar „Kolubara” za 2006, 162-170; St. Vojinović, Jedan prilog o proti Mateji Nenadoviću, Glasnik IAV, br. 40, Valjevo 2006, 140-143.
