Celovanje
Anonim
Mada se Sremac ljutio na prečane zbog njihovog držanja prema pokojnom kralju Milanu, ipak je voleo, više možda nego iko drugi, krajeve koji se smatraju njegovom užom domovinom.
Jednom prilikom digne se jedno poveće društvo da kao gosti Pavla Marinkovića otputuju do Ravanice. U društvu su bili Pavle Marinković, Janko Veselinović, Stevan Sremac, Dragomir Brzak, Branislav Nušić, Sreten Pašić, Stevan Veselinović, Mile Pavlović, Jefta Ugričić i Milorad Gavrilović.
Može se misliti kakav je ,,hec” bio i kakvi su vicevi padali za vreme putovanja ovakvog društva. Nušić, Brzak i Ugričić prosto su prevazilazili sami sebe, ali je Sremac, koji je inače bio najpristupačniji šali i vicevima, ostao ozbiljan. Šta više, izgledalo je da mu je veoma neprijatno što mu drugovi ignorišu mesta i ljude njemu tako mile i drage. Najzad, kad je video da šali nema kraja, on je seo do Pavla Marinkovića i svaki čas mu obraćao pažnju na po nešto lepo i, po njegovom mišljenju, dostojno divljenja.
Pa ipak je popustio. Kad je voz stao na jednoj od stanica, jedan prečanin, koji se poznavao sa nekim iz društva, zapita ih gde će. Pokojni Brzak, onako marcijalan odgovori mu svojim sonornim glasom najozbiljnije:
– Idem u Ravanicu da celivam m....ce (mesto mošti) cara Lazara.
Sremcu prekipe. Udari mu plamen u lice, pa kao oparen jurnu u vagon. Seo je na svoje mesto i onako ljutit se nešto zamisli. Nema sumnje da su se u njemu borile uvređena ljubav prema zavičaju i njegov slavni humor. Ovaj poslednji najzad kao da je pobedio jer Sremac se najedared nasmeja glasno i manuvši glavom i rukom viknu:
– Ho, majku mu. Otkud ti to!
(Anonim)
