Sremac i Ranko Petrović
Mile Pavlović
Slučaj se odigrao u Nišu u jednoj profesorskoj kancelariji u prisustvu nekolicine profesora Učiteljske škole i gimnazije. U tom krugu intelektualaca nalazio se direktor Ranko Petrović, socijalni teoretičar (Brezovice, Valjevski okrug, 6. decembar 1853 – Beograd, 29. januar 1910, profesor i direktor Učiteljske škole u Nišu od 1890. do 1894, ali je u tom razdoblju više puta smenjivan i vraćan na dužnost). Po svemu birokrata, a po idejama podražavalac Pisareva i Dobroljubova, čije je ideje površno i šablonski primio od Svetozara Markovića. Poveo se u društvu razgovor o nekim novim knjigama. Petrović je, nipodištavajući poeziju i uopšte lepu književnost i njenu ulogu u duhovnom razvoju, zahtevao od književnosti stvarnu socijalnu korist, ne navodeći u čemu se ona sastoji, pa je pri kraju svoga izlaganja visokoučeno i dostojanstveno dobacio pred svima:
– Našem narodu treba hleba, a ne literture! On je gladan novih socijalnih reformi u duhu kulturnog Zapada, a ne poezije i stihova! Opanak treba sve to da razgazi!
Sremac, očevidno iznenađen, nazvao je ovako shvatanje zabludom i plitkoumljem.
– Rđavu uslugu čine narodu oni koji mu kao nedoučeni učenjaci iz inostranstva švercuju zapadnjačke ideje i njima ga kljukaju kao ćurane orasima, umesto da mu za ugled iznose svetle primere predaka i prošlosti.
Na ovu primedbu Ranko Petrović se prezrivo osmehnuo:
– Prošlost... Istorija... Naša je istorija gomila bapskih priča, a poezija dosadna kuknjava i naricanje – njih bi trebalo kao posve nepotrebne stvari izbaciti iz sviju škola.
Sremac je te reči shvatio ne kao nasrtaj na svoju ličnost, nego kao nasrtaj na srpske svetinje i u času mu je odmazdio:
– Ne čudim se ni najmanje što vas više interesuju šimpanze i orangutani i njihov život nego car Dušan, car Lazar ili Đorđe Branković, jer su vama oni po svemu bliži!
(Mile Pavlović)
